Стога, када Исус тражи од нас да се „покајемо”, позива нас да променимо свој ум, своје знање, свој дух - чак и начин на који дишемо. Тражи од нас да променимо начин на који волимо, мислимо, служимо, проводимо своје време, опходимо се према својим женама, поучавамо своју децу, па чак и бринемо о својим телима. Ништа није ослобађајуће, племенитије, или пресудније за наш лични напредак од редовног, свакодневног фокусирања на покајање. Покајање није догађај; то је процес. То је кључ среће и душевног мира. У комбинацији са вером, покајање нам отвара приступ моћи помирења Исуса Христа.

„Можемо чините боље и бити бољи”, Генерална конференција, април 2019.

Јеванђеље Исуса Христа нас подстиче да се мењамо. „Покајте сеˮ је његова најчешћа порука, а покајање значи напуштање свих поступака - личних, породичних, етничких и националних - који су у супротности са Божјим заповестима. Сврха Јеванђеља је да oбична бића промени у целестијалне становнике, а то захтева промену... Исус нам је заповедио да волимо једни друге, а ту љубав показујемо начином на који служимо једни другима. Такође нам је заповеђено да волимо Бога, и ту љубав показујемо сталним покајањем и држањем Његових заповести (видети Јован 14:15). Покајање значи више од напуштања својих греха. У најширем значењу захтева промену, напуштање свих наших обичаја који су у супротности са Божјим заповестима. Када постанемо потпуни учесници у јеванђеоској култури Исуса Христа, „живимо са светима и домаћи смо Богуˮ (Ефсецима 2:19).

„Покајање и променаˮ, Генерална конференција, октобар 2003.

Већу светост нећемо примити једноставним тражењем. Примићемо је када чинимо оно што је потребно да нас Бог промени.

„Светост и План срећеˮ, Генерална конференција, октобар 2019.

Наша воља да се покаjемо показуjе нашу захвалност за Божjи дар и за Спаситељеву љубав и жртву за нас. Заповести и свештенички завети нам омогућавају испит вере, послушности и љубави према Богу и Исусу Христу, али оно што jе jош важниjе, нуде нам прилику да доживимо љубав од Бога и да примимо радост у пуноj мери и овом животу и у животу који следи... Сетите се: небеса неће бити испуњена онима коjи никада нису грешили, већ онима коjи су препознали да су скренули са пута и коjи су исправили своjе путеве и вратили се светлости истинског Јеванђеља. Што више вреднујемо речи пророка и примењујемо их, лакше ћемо препознати да смо скренули са пута - чак и ако је у питању само неколико степени.

„Само неколико степени”, Генерална конференција, април 2008.

Позив на покајање ретко је глас укора, него је пре молба пуна љубави да направимо заокрет и да се „окренемо“ Богу. То је позив брижног Оца и Његовог Јединорођеног Сина да будемо више него што јесмо, да стремимо узвишенијем начину живота, да се променимо и осећамо срећу због држања заповести. Пошто смо Христови ученици, радујемо се благослову покајања и радости јер нам је опроштено. Они постају део нас, обликујући начин на који размишљамо и осећамо... Покајање је за већину тихо и скровито свакодневно тражење Господње помоћи да би извршили потребне промене. За већину људи, покајање је више путовање него прошли догађај.

Ниjе лако. Промена је тешка. Захтева трчање уз ветар, пливање узводно. Исус је рекао: „Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном.” Покајање је одвраћање од понашања као што су непоштење, охолост, љутња и нечисте мисли и окретање према другим особинама као што су љубазност, несебичност, стрпљење и духовност. То је „поновно окретање” Богу... Покајање не мења само нас, него благосиља и наше породице и оне које волимо. Са нашим искреним покајањем, у Господње време, испружена Спаситељева рука неће обгрлити само нас него ће се протећи на животе наше деце и потомства. Покајање увек значи да нас очекује већа срећа.

„Покајте се... да вас могу исцелити”, Генерална конференција, октобар 2009.

Промена нашег понашања и враћање на „прави пут” су део покајања, али само део. Право покајање такође укључује окретање нашег срца и воље Богу и одбацивање греха. Како је објашњено у Језекиљу, покајање значи да се особа „обрати од греха... стане чинити суд и правду... и стане ходити по уредбама животним не чинећи безакоња”... Право покајање мора укључивати веру у Господа Исуса Христа, веру да нас Он може променити, веру да нам може опростити и веру да ће нам помоћи да избегнемо више грешака. Таква врста вере чини Његово помирење ефикасним у нашем животу. Када схватимо „мало касније” и „окренемо се” уз Спаситељеву помоћ, можемо осетити наду у Његовим обећањима и радост због опроштаја. Без Откупитеља, припадајуће надање и радост ишчезавају, а покајање постаје једноставно јадно прилагођавање понашања. Али примењујући веру у Њега постајемо обраћени Његовој способности и спремности да опрости грех... Уместо изговора, изаберимо покајање. Захваљујући покајању, можемо доћи к себи, попут изгубљеног сина у параболи, и размишљати о вечној важности наших поступака. Када разумемо како наши греси могу утицати на нашу вечну срећу, не само да се искрено кајемо, већ се такође трудимо да постанемо бољи... Чињеница да се можемо покајати јесте добра вест Јеванђеља! Кривица се може уклонити. Можемо бити испуњени радошћу, примити „опрост греха својих и умирење савести”. Можемо се ослободити осећаја очаја и ропства греху. Можемо се испунити чудесним светлом Божјим и ослободити се бола. Покајање није само могуће, већ и радосно због нашег Спаситеља.

„Покајање: радостан избор”, Генерална конференција, октобар 2016